U mojoj porodici slabost je bila sramota, a briga o drugima je bila veoma bitna uloga. Sve je to OK ali niko me nije naučio kako biti podrška drugima bez preuzimanja njihovih briga na svoja ramena. Uz takav način života, teret samo jednom postane pretežak, a krivica ti ne dozvoljava da ga se rešiš. Tako je počeo moj pad. Prijateljica mi je pokazala put, preporučila mi je psihoterapeuta, isprva stranca, koji mi je pomogao da sama otresem prašinu i ispravim se, podignem glavu i sa mirom u sebi nastavim tamo gde sam stala. Od tad, život je lepši, kad boli plačem i nije me sramota, kad sam ljuta kažem zašto, kad volim grlim i ljubim, kad sam srećna pevam i plešem.